Medžlis islamske zajednice Srebrenik Islam
Kaže se da šejh ne bi trebao nikada ići sultanu; no, ako i ode do njega, i u tom slučaju sultan je njegov gost. To znači da šejh ide sultanu da bi ga podučio i za njegovu dobrobit, a ne da bi bilo šta od njega dobio. Pa ipak, i šejhovi se moraju čuvati iskušenja novca, slave i moći.
Desilo se da je sultan Otomanskog carstva počeo dolaziti na sijela našega derviškog reda. Ubrzo je bio zadivljen mudrošću džerrahijskog šejha i zavolio zikr derviša. Nakon izvjesnog vremena, on reče šejhu: „Ja sam zaista dirnut i nadahnut posjetama tekiji, tobom i tvojim dervišima. Želio bih da vas potpomognem najbolje što mogu. Molim te, ne ustručavaj se da zatražiš od mene šta god da poželiš.“ Ovo je bila zaista velikodušna ponuda, širom otvorena vrata riznica vladara jedne od najvećih i najbogatijih imperija na zemlji toga vremena.
„Da, moj sultanu, ti možeš učiniti jednu stvar za mene,“ šejh mu odgovori. „ Molim te da više ne dolaziš u tekiju.“
Ovo je jako uzdrmalo sultana, te on u zaprepaštenju upita: „Da nisam u čemu pogriješio? Ja ne poznajem sva derviška pravila i adabe, izvinjavam se ako sam vas čime povrijedio.“
„Ne, ne,“ reče šejh, „ti me nisi ničim povrijedio, problem nije u tebi već u mojim dervišima. Prije tvoga dolaska oni su klanjali i zikrili samo zarad Allaha, no sada, pri spominjanu Allaha i molitvi, oni misle na tebe. Oni sada razmišljaju kako da steknu tvoju naklonost, o bogatstvu i moći koja bi ih mogla zapasti ako zadobiju tvoje simpatije. Ne, moj sultanu, problem nije u tebi nego u nama; bojim se da mi nismo dovoljno duhovno sazreli da podnesemo tvoje prisustvo u tekiji, zbog toga sam prisiljen da te zamolim da ovamo više ne dolaziš.“
